Nedelja. Dan za izležavanje i uživanje. Dan za čitanje, surfanje internetom, pisanje.
Telefon zvoni. »Ćao jeste
li kući«. Jesmo! »Super stižemo za 15 minuta na kafu« tu tu tu.
Šok, pa ja sam u pidžami. Stan je neuredan, toalet je pun
prljavog veša, sudopera je puna posuđa,
krevet još uvijek nije popravljen. A danas sam imala plan…
Nije ni bitno i tako ga neću
ostvariti. Pokvarili su mi planove drugi. Zašto? I ko je kriv? Oni ili ja
što sam to
dozvolila? Rastrčimo se svi na sve strane,
popravljamo, čistimo, sklanjamo lego
kockice s poda, zatežemo, oblačimo se u prvo što nam je pri ruci i
namontiramo osmijeh.
Ding-dong! Ooooo dobrooo nam došliii. Baš lijepo da vas
vidimo. Izvolite, ne morate se izuvati i tako je prljavo. Poznata rečenica.
Ni sami pojma nemamo šta ćemo da ponudimo gostima.
Iznosim čokoladu, nadam se da sok
koji
stoji danima nije pokvaren 😊. Uvijek
ljubazna i spremna da budem ljudima najbolje društvo.
Ne želim da budem društvo nekome samo radi reda. Želim da
me ljudi pamte po osmijehu, pozitivnoj energiji i dobrom raspoloženju čak i ako pijemo brzinsku kafu koja traje 10
minuta.
Na kraju naravno uvijek ispratim riječima »hvala što ste došli, nemojte šta da nam zamjerite,
nismo stigli da spremimo stan ali razumijete«. I zaista
tako mislim, bilo je prijatno ali.. zar ne bi
bilo bolje da smo nedelju proveli kako smo sami željeli? Zatvaram
vrata, sjedam na kauč i pitam se
kada ću kao žena u trećoj
deceniji života naučiti da kažem NE!? Gdje je moj problem?
Razmišljam i shvatam. Moj problem je uvijek bio u tome
što sam željela svima da se dopadnem,
nisam željela da bilo kome ostavim loš utisak. Nisam
željela da neko pomisli ništa loše o meni.
Ali na žalost nije mi uspjevalo. Iako nisam znala da
kažem NE iako sam se trudila da se svima
svidim to mi nije pošlo za rukom. Uvijek je postojao neko
kome se nije svidjao moj smijeh, pogled,
moj korak ili samo moja pojava bez obzira što sam do tih
istih ljudi uvijek bila više nego korektna.
Razmišljam… Šta bi se promjenilo da skupim hrabrosti i
kažem NE? Ništa!
»Jesam kući ali
danas sam rezervisala dan za mene i moju porodicu, ne primam goste.
Danas ne mogu da dođem do
tebe. Žao mi je,
danas ne mogu ništa da
uradim za vas, danas hoću
nešto da uradim za sebe. Teško je, mnogo je teško skupiti
hrabrosti.«
Ima to itekako veze sa samopouzdanjem. Jer ako ga nemamo
bojimo se da će se ljudi nakon našeg
stava i mišljenja distancirati od nas. Ostaćemo sami. Ova sama pomisao ili uistinu
tvrdnja samo
dokazuje da živimo u svijetu gdje vlada interes. Znači ako izrazimo svojemišljenje, glasno kažemo
»ne, nije tako« postoji velika šansa da će uz nas ostati on pravi iskreni prijatelji.
Onog momenta kada sam odlučila da
sam sama sebi najvažnija, naučila sam i da kažem NE.
Tada sam naučila i šta znači imati
svoj stav, imati svoje mišljenje i znati ga iskazati na pravi način.
Sve što nisam znala u trećoj
deceniji u četvrtoj sam se naučila. Učim se. Trebaće još vremena.
Važno je da sam počela.
Potrebno je raditi na sebi i vjerovati sebi, onda je sve lakše.
Potrebno je biti to što jeste. Bez glume, bez foliranja,
bez pretjerivanja. Bez zlobe, bez osveta.
I opet nedelja i opet sam u pidžami. Stiže poruka. »ćao jesi li kući«.
Odgovaram da jesam.
»Kuhaj kafu stižemo«. Odgovaram, žao mi je danas imam
druge planove. Planove sa svojom
porodicom, izležavanje, šetnju, uživanje bez obaveza.
Planove sa samim sobom. Neki drugi put može, danas želim da provedem dan sa sobom. To je moj plan isto
kao što je bio tvoj da dodđeš meni.
Da li su razumjeli? Ne znam, a i ne brinem se zbog toga.
Od toga momenta se učim. To je bio prvi
korak. Korak na putu na kojem sam željela da JA budem JA,
da kažem ono što mislim bez zadržavanja, da kažem ono što ja želim, a ne ono
što drugi žele da čuju.
Jedinstvena…
Ni komentarjev:
Objavite komentar